Biofizički profil procesa inaktivacije izlazno-rektifikujuće inaktivirajuće struje gljive Phycomyces blakesleeanus

Abstract

Izlazno-rektifikujuća inaktivirajuća struja (IRIS) je dominantna anjonska struja u uslovima osmotskog stresa na membrani poreklom iz sporangiofora gljive Phycomyces blakesleeanus.1 Jedna od njenih upečatljivih karakteristika je obrazac inaktivacije na depolarišućim potencijalima.1 Sa gubitkom adenozin trifosfata (ATF) sa unutarćelijske strane tokom dijalize pipetnim rastvorom, inaktivacija se vremenom ubrzava i dovodi do nepovratnog pada amplitude ukupne struje, dok se sa ATF-om prisutnim u pipetnom rastvoru amplituda struje i konstanta inaktivacije τ održavaju u vremenu.2 Naši najskoriji rezultati ukazuju da je, u prisustvu unutarćelijskog ATF-a oporavak od inaktivacije izazvane depolarizacijom voltažno- i vremenski-zavisan: (1) izlaganje hiperpolarizaciji je neophodno za dostizanje oporavka ≥ 90%; (2) procenat oporavka pri minimalnom vremenu odmora raste sa dubinom hiperpolarizacije; (3) brzina eksponencijalnog pada amplitude pri skraćenju vremena oporavka opada sa dubinom hiperpolarizacije. U uslovima smanjene koncentracije ATF-a koja je postignuta preinkubacijom natrijum-azidom, već u prvom minutu po ulasku u konfiguraciju „cela ćelija“ uočena je ubrzana inaktivacija.2 Dalja analiza voltažne-zavisnosti τ inaktivacije IRIS u različitim uslovima jasno pokazuje pomeraj ka manjim vrednostima τ sa opadanjem očekivane koncentracije ATF-a dok je voltažna zavisnost neznatno izmenjena. IRIS je identifikovana i u istrgnutoj konfiguraciji („spolja spolja“), pri čemu je obrazac oporavka od inaktivacije poslužio kao dodatna potvrda da su registrovana pojedinačna otvaranja upravo kanali u osnovi IRIS.

Излазно-ректификујућа инактивирајућа струја (ИРИС) је доминантна анјонска струја у условима осмотског стреса на мембрани пореклом из спорангиофора гљиве Phycomyces blakesleeanus.1 Једна од њених упечатљивих карактеристика је образац инактивације на деполаришућим потенцијалима.1 Са губитком аденозин трифосфата (АТФ) са унутарћелијске стране током дијализе пипетним раствором, инактивација се временом убрзава и доводи до неповратног пада амплитуде укупне струје, док се са АТФ-ом присутним у пипетном раствору амплитуда струје и константа инактивације τ одржавају у времену.2 Наши најскорији резултати указују да је, у присуству унутарћелијског АТФ-а опоравак од инактивације изазване деполаризацијом волтажно- и временски-зависан: (1) излагање хиперполаризацији је неопходно за достизање опоравка ≥ 90%; (2) проценат опоравка при минималном времену одмора расте са дубином хиперполаризације; (3) брзина експоненцијалног пада амплитуде при скраћењу времена опоравка опада са дубином хиперполаризације. У условима смањене концентрације АТФ-а која је постигнута преинкубацијом натријум-азидом, већ у првом минуту по уласку у конфигурацију „цела ћелија“ уочена је убрзана инактивација.2 Даља анализа волтажне-зависности τ инактивације ИРИС у различитим условима јасно показује померај ка мањим вредностима τ са опадањем очекиване концентрације АТФ-а док је волтажна зависност незнатно измењена. ИРИС је идентификована и у истргнутој конфигурацији („споља споља“), при чему је образац опоравка од инактивације послужио као додатна потврда да су регистрована појединачна отварања управо канали у основи ИРИС.