@conference{
author = "Kostić, Olga and Jarić, Snežana and Gajić, Gordana and Perović, Veljko and Mitrović, Miroslava and Pavlović, Pavle",
year = "2019",
abstract = "УВОД И ЦИЉЕВИ:Пепео, који настаје као продукт сегоревања угља, представља хазардни материјал који се услед мале искоришћености одлаже на земљишту унепосредном окружењу термоелектрана. На тај начин, врши се трансформација плодног пољопривредног земљишта у депоније пепела које постају константан извор загађења и еколошки ризик за ваздух, воду, земљиште и сав живи свет. Изложеност депонија пепела климатским утицајима (падавине и ветар) доприноси разношењу финих честица пепела на околне просторе (често пољопривредна земљишта) и излуживању токсичних материја и соли у подземне воде. Ревегетација депонија пепела представља једно од најбољих решења за њихову физичку и хемијску стабилизацију. Упркос веома неповољнм физичко‐хемијским карактеристикама сировог пепела које лимитирају опстанак и раст биљака, правилним избором аутохтоних, вишегодишњих, брзорастућих, толерантних и азотофиксаторних врста, образовање одрживе биљне заједнице на депонијама пепела је ипак могуће. Поред физичке заштите, иницијална вегетација доприноси повећењу садржаја органске материје и побољшању физичко‐ хемијских карактеристика сировог пепела, стварајући на тај начин повољније услове за колонизацију бројних биљних врста. Због тога ова студија има за циљ да изнeсе и сумира резултате досадашњих истраживања о промени физичко‐хемијских карактеристика пепела током процеса ревегетације и укаже на значај органске материје у овим процесима.
МАТЕРИJАЛ И МЕТОД: Најбољи начин за праћење промена физичко‐хемијских карактеристика пепела током успостављања и сукцесије вегетације су хроносеквенционе студије, у којима се ови процеси проучавају на истом матичном супстрату и код којих су промене анализираних параметара резултат различите дужине трајања ревегетационог процеса. У ту сврху, анализиране су студије које су укључивале анализу физичких (удео гранулометријских фракција песка, праха и глине) и хемијских карактеристика пепела ( pH, салинитет [EC], тотални капацитет адсорпци е [CEC], укупни садржај C и N, њихов однос [C/N], као и садржај биолошки доступних облика калијума [K2O] и фосфора [P2O5]) у различитим фазама ревегетације (старост вегетације од 3 до 60 година).
РЕЗУЛТАТИ И ЗАКЉУЧАК: Резултати ових студија су показали да се промене физичко‐ хемијских карактеристика сировог пепела након ревегетације испољавају кроз акумулацију органске материје у површинском слоју и формирање О и А хоризоната, побољшање физичких особина пепела (смањење садржаја фракције песка са 82 – 97 % на 54 – 95 % и повећање фракције глине са 1 – 17 % на 3 – 42 %) и услед тога побољшање водног режима, развој капиларности и агрегираности, повећање CEC (са 34.7 ‐ 36.78 cmol/kg на 41.85 ‐ 72.3 cmol/kg), смањење pH (са 8 ‐ 15 на 7 ‐ 9) и EC (са 0.15 ‐ 2.56 dS/m на 0.052 ‐ 1.48 dS/m), повећање садржаја укупног C (са 0 ‐ 7 % на 0.17 ‐ 38.8 %) и N (са 0 ‐ 0.2 % на 0.02 ‐ 0.9 %) и сужавање њиховог односа C/N (са 33 ‐ 197 на 7.68 ‐ 42), као и значајно повећање садржаја калијума и фосфора доступног биљкама. Чињеница да су ове промене најизраженије у површинском слоју пепела указује да су оне инициране применом различитих мерa биолошко‐техничке рекултивације (ревегетација методом сетве и садње биљака, органски додаци и ђубрење), али и настављене природним насељавањем и сукцесијом вегетације. С обзиром да депоније пепела трајно заузимају велике површине земљишта, разумевање ефеката развоја вегетације и њиховог утицаја на депоније пепела може бити од суштинског значаја за дугорочно одрживо управљање оваквим стаништима., UVOD I CILjEVI:Pepeo, koji nastaje kao produkt segorevanja uglja, predstavlja hazardni materijal koji se usled male iskorišćenosti odlaže na zemljištu uneposrednom okruženju termoelektrana. Na taj način, vrši se transformacija plodnog poljoprivrednog zemljišta u deponije pepela koje postaju konstantan izvor zagađenja i ekološki rizik za vazduh, vodu, zemljište i sav živi svet. Izloženost deponija pepela klimatskim uticajima (padavine i vetar) doprinosi raznošenju finih čestica pepela na okolne prostore (često poljoprivredna zemljišta) i izluživanju toksičnih materija i soli u podzemne vode. Revegetacija deponija pepela predstavlja jedno od najboljih rešenja za njihovu fizičku i hemijsku stabilizaciju. Uprkos veoma nepovoljnm fizičko‐hemijskim karakteristikama sirovog pepela koje limitiraju opstanak i rast biljaka, pravilnim izborom autohtonih, višegodišnjih, brzorastućih, tolerantnih i azotofiksatornih vrsta, obrazovanje održive biljne zajednice na deponijama pepela je ipak moguće. Pored fizičke zaštite, inicijalna vegetacija doprinosi povećenju sadržaja organske materije i poboljšanju fizičko‐ hemijskih karakteristika sirovog pepela, stvarajući na taj način povoljnije uslove za kolonizaciju brojnih biljnih vrsta. Zbog toga ova studija ima za cilj da iznese i sumira rezultate dosadašnjih istraživanja o promeni fizičko‐hemijskih karakteristika pepela tokom procesa revegetacije i ukaže na značaj organske materije u ovim procesima. MATERIJAL I METOD: Najbolji način za praćenje promena fizičko‐hemijskih karakteristika pepela tokom uspostavljanja i sukcesije vegetacije su hronosekvencione studije, u kojima se ovi procesi proučavaju na istom matičnom supstratu i kod kojih su promene analiziranih parametara rezultat različite dužine trajanja revegetacionog procesa. U tu svrhu, analizirane su studije koje su uključivale analizu fizičkih (udeo granulometrijskih frakcija peska, praha i gline) i hemijskih karakteristika pepela ( pH, salinitet [EC], totalni kapacitet adsorpci e [CEC], ukupni sadržaj C i N, njihov odnos [C/N], kao i sadržaj biološki dostupnih oblika kalijuma [K2O] i fosfora [P2O5]) u različitim fazama revegetacije (starost vegetacije od 3 do 60 godina). REZULTATI I ZAKLjUČAK: Rezultati ovih studija su pokazali da se promene fizičko‐ hemijskih karakteristika sirovog pepela nakon revegetacije ispoljavaju kroz akumulaciju organske materije u površinskom sloju i formiranje O i A horizonata, poboljšanje fizičkih osobina pepela (smanjenje sadržaja frakcije peska sa 82 – 97 % na 54 – 95 % i povećanje frakcije gline sa 1 – 17 % na 3 – 42 %) i usled toga poboljšanje vodnog režima, razvoj kapilarnosti i agregiranosti, povećanje CEC (sa 34.7 ‐ 36.78 cmol/kg na 41.85 ‐ 72.3 cmol/kg), smanjenje pH (sa 8 ‐ 15 na 7 ‐ 9) i EC (sa 0.15 ‐ 2.56 dS/m na 0.052 ‐ 1.48 dS/m), povećanje sadržaja ukupnog C (sa 0 ‐ 7 % na 0.17 ‐ 38.8 %) i N (sa 0 ‐ 0.2 % na 0.02 ‐ 0.9 %) i sužavanje njihovog odnosa C/N (sa 33 ‐ 197 na 7.68 ‐ 42), kao i značajno povećanje sadržaja kalijuma i fosfora dostupnog biljkama. Činjenica da su ove promene najizraženije u površinskom sloju pepela ukazuje da su one inicirane primenom različitih mera biološko‐tehničke rekultivacije (revegetacija metodom setve i sadnje biljaka, organski dodaci i đubrenje), ali i nastavljene prirodnim naseljavanjem i sukcesijom vegetacije. S obzirom da deponije pepela trajno zauzimaju velike površine zemljišta, razumevanje efekata razvoja vegetacije i njihovog uticaja na deponije pepela može biti od suštinskog značaja za dugoročno održivo upravljanje ovakvim staništima.",
publisher = "Belgrade: Serbian Society of Soil Science",
journal = "Knjiga Apstrakata: Simpozijum Srpskog društva za proučavanje zemljišta: Zemljište – osnovno prirodno dobro –ugroženost i opasnosti; 2019 Jun 19–21; Goč, Serbia",
title = "Uticaj razvoja vegetacije na promenu osnovnih fizičko-hemijskih karakteristika pepela, Утицај развоја вегетације на промену основних физичко-хемијских карактеристика пепела",
pages = "37",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_ibiss_5258"
}