Antropogeni uticaj na genetičku raznovrsnost gajenih društava medonosne pčele (Apis mellifera) na teritoriji Srbije

Abstract

Zbog svoje uloge oprašivača kao i proizvoda koji se dobijaju od nje, medonosna pčela je prepoznata kao jedna od najvažnijih uzgajanih vrsta životinja. Trenutno je poznato 33 podvrsta koje su karakteristične za regione u kojima se uzgajaju. Za Srbiju su bile autohtone dve podvrste: Apis mellifera carnica i Apis mellifera macedonica. Meñutim, u poslednjih dvanaest godina došlo je do nagle ekspanzije pčelarstva koje je pratilo povećanje broja pčelara, košnica i broja selekcionih centara za uzgoj matica što je uslovilo značajne promene u genetičkoj raznovrsnosti ove važne vrste. Za potrebe molekularno genetičkih analiza, a radi utvrñivanja genetičke strukture populacije uzgajanih medonosnih pčela, uzorkovane su pčele radlilice iz 542 košnice poreklom iz 102 stacionarna pčelinjaka širom Srbije. Genetička raznovrsnost je procenjena analizom varijabilnosti mikrosatelitnih ponovaka iz 14 lokusa. Razlikovanje podvrste A. m. carnica od A. m. macedonica rañeno je na osnovu analize specifičnog polimorfizma u mitohondrijskoj DNK. U sakupljenom uzorku nije detektovano prisustvo mtDNK linije karakteristične za podvrstu A. m. macedonica što ukazuje na gubitak jedne od autohtonih podvrsta. Vrednosti parametara genetičke raznovrsnosti su za većinu analiziranih regiona ujednačeni dok je očekivana heterozigotnost kod svih regiona viša od opažene. Najveća prosečna vrednost za raznovrsnost gena po lokusima zapažena je za Sjeničko-Pešterski region dok je najveći prosečni broj alela detektovan u okolini Leskovca. Mera genetičke udaljenosti, FST, izmeñu parova analiziranih populacija je pokazala da se pčele poreklom iz Sjeničko-Pešterskog regiona najviše razlikuju dok su pčele poreklom iz ostalih regiona meñusobno sličnije. Dodatno, diskriminativna analiza glavnih komponenti (DAPC) je pokazala visoku stopu preklapanja jedinki poreklom iz različitih regiona. Ovi podaci ukazuju na visok stepen protoka gena izmeñu različitih regiona Srbije koji su geografski udaljeni i imaju drugačije uslove životne sredine. Dobijeni rezultat je najverovatnije posledica savremenih pčelarskih praksi koje podrazumevaju migratorno pčelarstvo i kupovinu komercijlano dostupnih matica. Opisani način održavanja pčelinjaka dovodi do kontakta i protoka gena izmeñu pčela poreklom iz različitih regiona što nije slučaj u prirodnim uslovima ili prilikom tradicionalnog načina održavanja stacionarnih pčelinjaka uz praksu razrojavanja i samostalnu proizvodnju matica. Sprovedene analize ukazuju na gubitak genetičke raznovrsnosti kod lokalno adaptiranih populacija kao i gubitak jedne od dve podvrste medonosnih pčela autohtonih na teritoriji Srbije. Trenutna situacija zahteva preispitivanje savremenih praksi koje se primenjuju u pčelarstvu i primenu adekvatnih mera kako bi se očuvala genetička raznovrsnost.